Isidora Todorović – Dekonstrukcija američkog mita u serijalu South Park

Autor: Isidora Todorović

…Eto gomila ptica na nebu,

I neki jeleni upravo protrčaše!

Oh, sneg je tako čist I beo na zemlji tako bogatoj I braon!

Još jedno nedeljno jutro u mom malom planinskom gradu.[1]

    Ukoliko za polazište prepoznavanja mita uzmemo jednu od definicija Rolana Barta, gde on zaključuje: “ Mit više voli da obrađuje siromašne, nedovršene slike, gde je značenju uskraćena supstanca,te je ono spremno za novo označavanje (dodavanje nove vrednosti)[2], mit kao kategoriju možemo primetiti u mnogim pojavama konzumerskog, kapitalističkog društva zasenjenog spektaklom. Naime, ima li većeg mita od onog o tihom,idiličnom američkom gradiću kao što je South Park[3] gde se (naizgled) nikad ništa ne dešava. Bart, dalje, definiše mit kao jezičku konstrukciju sa pridodatom vrednošću:” Mit je vrednost koja ne garantuje istinu, ništa ga ne sprečava da bude konstantan alibi…”[4] I zaista koliko god ideja o američkom snu, o tome da su svi ljudi stvoreni jednaki pred Bogom, podareni ultimativnom slobodom govora ima u sebi utopističi ideal na kome je zasnovano američko društvo ima i ciničnu sliku alibija koji dozvoljava socijalnu nepravdu pomoću prefiksa to je neameričko. Serijal South Park opstaje kao slika one medijski zaboravljene Amerike, kojom vladaju stereotipi i nepravde, rasizam i populizam, međutim,, uprkos njima i zdrav razum dvojice glavnih junaka (Stan I Kyle). South Park, na posletku, počinje gde se konstruisana paradigma savršenog drušva završava i kao takav transgrasuje granice SADa.

    U narednom delu pokušaću da izdvojim nekoliko mitova američkog društva i njihovu kontratezu u okviru serijala South Park. Uvodim konstukciju anti-mit jer iako Rolan Bart u svojim mitologijama opisuje pojam mit kroz negativne pojave koje imaju subverzivnu ulogu u društvu, Bartovi mitovi su ipak  shvaćeni kao socijalno prihvatljivi od strane populusa (doxe), za razliku od mitologije opisane u South Parku koja je bazirana na negativnim vrednostima društva, negativnoj ideografiji i antiherojima te populus nema uvek razumevanja[5] za ovakve hiperbolisane i surove depikcije američke stavarnosti.

 Mit1-idila pitomog predgrađa ili živim u malom planinskom gradu…

  Radnja South Parka je smeštena u malom idiličnom planinskom gradu, i konstuisana oko četiri glavna lika, četiri dečaka (Stan, Kyle, Kartman, Kenny). Iako su episode prepune senzacionalističkih slika i gegova koje ponekad umeju da izazovu mučninu[6] same priče su strukturisane klasičnim dramskim elementima. U okviru svake episode možemo uočiti uvod, zaplet, rasplet, etičku dilemu i moralnu pouku. Koristeći se, dakle, klasičnim dramskim elementima pisci uspevaju da razore mit o idiličnom američkom predgrađu. South Park je upravo mesto gde se sve moguće događa, kraj sveta, invazija vanzemaljaca, nacistički marševi i opsedanja mrtvih poznatih ljudi (dead celebrity haunting).

 Kreatori ovog serijala Matt Stone i Trey Parker upravo potiču iz jednog idiličnog američkog grada (Denver u Koloradu) koji je veoma blizu gradiću Littleton poznatom po Columbine masakru koji se desio 1999. godine. Koristeći se ličnim iskustvima o tome koliko je slika idiličnog američkog predgrađa zapravo iluzija Matt i Trey grade priču o South Parku, tako da kada Sten otvara film South Park Bigger longer and uncut romantičnom pesmom o tihom malom planinskom gradu gledalac doživljava klimaktičnu ekstazu u isčekivanju upravo suprotnog.

 Mit2-jednakost ili svi smo mi isti…

Ukoliko američki mit vidimo kao hiperbolu ideje da je Amerika sve što je dobro u njoj, junaci ovog serijala ne nalaze svoje mesto u takvom društvu. Glavni likovi serijala postaju antiheroji ovog mita: Jevrej (Kyle), siromah (Kenny), debeljko (Kartman) i apsolutno prosečan (Stan). Trey Parker i Matt Stone se koriste stereotipima da bi stvorili svoj anti-mit tačnije sliku nejednakosti i predrasude u okviru američkog društva. Zapravo svi stanovnici South Parka su stereotipski predstavnici određene demografske grupe (vijetnamski invalid, homoseksulalac, jedini mladi Afro-Amerikanac Token, invalid…). Na udaru grubog humora su oni koji ne odgovaraju slici prosečnog Amerikanca-white average looking male (beli muškarac prosečnog izgleda). I zaista u homogeniziranoj slici društva iz koje proističe mit o ravnopravnosti ukoliko nisi beli muškarac srednjih godina postaješ ismevani predstanik manjinske grupacije.

 Mit3- sloboda govora ili slobodni da pičamo šta god prokleto hoćemo…

 Američko društvo svoju noviju istoriju može podeliti na dva perioda pre i posle 11. septembra[7]. U knjizi Kritičke teorije mas medija imamo interpretaciju emotivnog odgovora američke javnosti na ovaj napad: ”Bodler,predlaže da je nedefinisana priroda odgovora Zapada na napad 11. Septembra, na posletku, rezultat mioptičkog odnosa prema sopstvenoj preterano posredovanoj kulturi više nego slika stvarne moći njenih neprijatelja.”[8] Možemo primetiti, dakle, da je Amerika pobeđena upravo zbog sopstvenog mita o nepobedivosti. Epizoda South Parka nazvana Cartoon wars bavi se problemom slobodnog govora u Americi posle terorističkih napada. Naime, u gradu nastaje panika i histerija jer će se u okviru episode Family Guya prikazati lice proroka Muhameda. Ukoliko ignorišemo dodatne motive koji doprinose dinamici ove episode (kontrapozicioniranje dva stila animacije South Park-Family Guy koji proizvodi meta motiv serije u seriji) epizoda postaje slika neslobode govora. Epizodagradiparadigmu sveta koji posustaje pod pretnjom terora i pristaje na ucenu. Epizoda Cartoon wars je nastala nekoliko meseci posle kontraverynog pikazivanja slike Muhameda u Danskim novinama Jyllands-Posten, i iako je trebala da predstavlja bunt protiv pretnje terorom bunt je izostao zajedno sa izostavljenim prikazom Muhamedovog lika.[9]

                                 Spektakl, zazorno i humor kao katarza

                                 ili metode dekonstrukcije američkog mita

   Kada su situacionisti govorili o spektaklu kao negativnoj formi konzumerskog društva nisu mogli ni da pretpostave postojanje South Parka.

Serijal gradi svoju kritiku društva upravo uz pomoć ove kategorije- spektakl postaje katalizator bunta. Osim spektakla koji u sebi često sadrži motive karnevalskog, seijal sadrži elemente zazornosti i na posletku ili na početku humora.   

   U knjizi Taking South Park Seriously Alison Halsall poredi karnevalsko raspoloženje koje vlada South Parkom sa  pojmom “Rabležananski Karneval” Mihail Bahtina :” Zaključiću da mnogo onoga što je smešno u South Parku potiče od onoga što bi ruski književni kritičar Mikhail Bakhtin nazvao  “Rabležananski karneval” jer serijal prepliće nivoe parodije i satire da bi ismevao mnoge figure i simbole koji su ikonički za američku kulturu.” I zaista u svakoj epizodi South Parka održava se mala groteskna karnevalska predstava upućena istinskim ljubiteljima bizarnog. Osim karnevalskog i spektakularnog serijal pre svega počiva na obscenom ili tačnije zazornom. Možemo reći da je serijal obradio širok spektar socijalnih tabua: od incesta, do eutanazije od kanibalizma do klasičnog ubistva, međutim ono po čemu je više nego poznat je zahodski humoru (Toilet humor) u svim svojim oblicima gde ljudski izmet postaje nosač komične radnje. O pojmu zazornog govori Brian L. Ott citirajući Mary Douglas:” Zaista, najveća opasnost zagađenja tela, najveći socijalni tabu, je ponovno primanje svega onoga što je predhodno odbačeno iz tela.”[10] Izmet je dakle utlimativno zadovoljstvo zazornog tabua, i kao takav postaje izričito privlačna metoda konstuisanja gega piscima serijala.

  Na posletku, jedini razlog zašto serija opstaje jeste njen humor, a kao što Henri Bregson primećuje: “Ne postoji komično izvan onoga što je u pravom smislu ljudsko. Neki pejzaž može biti lep dražestan, uzvišen beznačajan ili ružan nikada neće biti komičan. Smejaćemo se nekoj životinji ali zato što smo kod nje otkrili neki oblik ljudskog ponašanja ili ljudski izraz”.[11] South Parku se smejemo zato što u slici tog deformisanog društva vidimo sliku sebe.

Literatura:

Barthes, Roland, prevela Annette Lavers. Mythologies London, Paladin, 1972

Weinstock, Jeffrey Andrew (Editor); Fallows, Randall. Taking South Park Seriously. SUNY Press., 2008.

Arp, Robert (Editor); Broman, Per F.; Jacoby, Henry (2006). South Park and Philosophy: You Know, I Learned Something Today. Blackwell Publishing (The Blackwell Philosophy & Pop Culture Series)

Critical Theories of Mass Media: Then and Now

Paul A. Taylor,Jan LI. Harris, Open University Press,2008

Bergson, Henri ,Smijeh, Zanje Zagreb, 1987


[1] Uvodna pesma u filmu South Park Bigger Longer and Uncut, 1999

[2] Roland Barthes, Mythologies London, Paladin, 1972,10

[3] serijal je imao svoj kablovski debi 13. Avgusta 1997. Godine kada je zabeležio najveću gledanost na kablovskoj televiziji, I iako mu rejtinzi variraju ostaje najgledaniji serijal Comedy Centrala, kao I program koji se najduže emituje.

[4] Roland Barthes, Mythologies London, Paladin, 1972,10

[5] Od mnoštva kritika na račun South Parka izdvajam jednu: osnivač organizacije Parents Television Council L. Brent Bozell III i osnivač organizacijeAction for Children’s Television Peggy Charren su osudili serijal kao “opasan po demokratiju”

Izvor: http://en.wikipedia.org/wiki/South_Park#cite_note-154

[6] Situacije kada Mr Slave „pojede“ svojim guzovima Paris Hilton ili kada se Bono(U2) i Stenov otac se takmiče u tome ko je „sneo“ veći izmet su samo neki od primera zastupljenog humora.  

[7] Teroristički napadi 11. Septembra postaju svojevrsni antipod mitu o nepobedivosti Amerike.

[8] Critical Theories of Mass Media: Then and Now,Paul A. Taylor,Jan LI. Harris, 178

[9] naime,producenti South Parka su samoinicijativno cenzurisali lik Muhameda iako su scenaristi (Matt I Tray) planirali da ga prikažu.

[10]  Taking South Park Seriously Brian L. Ott ,43

[11] Henri  Bergson, Smijeh, Zanje Zagreb, 1987, 10

Close Menu