Isidora Todorović – Ka razumevanju nestabilnih medijskih ekosistema

Mekluanovsko medij je poruka menja kitlerrovsko medij je medij je medij…

Zato što smo shvatili da je kultura danas stvar medija konačno počinjemo da shvatamo da je kultura uvek bila to, i da su starije forme ili žanrovi, ili spiritualne vežbe i medijacije, misli i izražaji, takođe na veoma drugačije načine bili različiti medijski produkti.[1]

Formulišući svoju poziciju o mediju kao logičkoj nadogradnji čoveka u delu “Understanding Media The extensions of man” Maršal Mekluan (Marshall McLuhan) zaključuje: “Medij je poruka” (The medium is the message). Iako se Mekluanu može pripisati izvesni tehnoutopiski determinizam, koji se ogleda u “ Relativnoj nebrizi za istorijsku ili geografsku razliku, preciznost specifikacije, i izvesna utopijska retorika”[2]  njegove ideje imaju neosporivi odjek u savremenoj medijskoj kulturi. Formulacija da je sadržaj jednog medija drugi medij tačnije da “Sadržaj pisanja je govor, sadržaj pisane reči je štampa, a štampa je saržaj telegrafa”[3] problematizuje kompleksnu prirodu medija. Odjeke Mekluanove izjave da je sadržaj jednog medija opet – medij, možemo tražiti u fenomenu remedijacije (remediation) Džej Boltera (Jay Bolter) i Ričarda Gruna (Richarda Grunn).  Autorski tim Bolter/Grun uvode termin remedijacija[4] da bi formulisali tendencije savremene medijske kulture koja sadržaj jednog medija “pretapa” u drugi medij.[5]. Prateći genezu novih medija Bolter/Grun autorski tim locira razvoj novih medija u Albertijevom prozoru[6], istorijskom nastanku linearne perspektive i iluzionizma u slikarstvu.  Nadovezujući se na tezu o remedijaciji dvojca Bolter/Grin u knjizi “Writing machines” Ketrin Hejls  (N. Katherine Hayles) primećujući procese “pretapanja” određenih medijskih sistema u druge konstatuje: ”Ovi procesi se dešavaju svuda oko nas, uključujući kompjuterske ekrane koji su namešteni da izgledaju kao televizori, televizijski ekrani sa mnoštvo prozora, uređeni da izgledaju kao kompjuterski, štampane knjige mimikuju kompjutere, kompjuteri zamišljeni da izgledaju kao knjige.” Hejls kao mogućnost problematizacije ovakvih fenomena nudi termin – medijska ekologija: “ (ekologija medija) sugeriše da su odnosi između različitih medija diverzivni, kompleksni kao oni što postoje između različitih organizama koji kohabituju u istom ekotonu uključujući mimikriju, obmanu , kooperaciju, kompeticiju, parazitizam i hiperparazitizam”[7]

 Pozicioniranje termina medijska ekologija i medijska sredina

 Ključni problem u filozofskim analizama tehnologije bavi se formulacijom najprikladnijeg načina konceptualizacije inovacije. Možemo se zapitati da li ljudska bića zaista mogu da proizvedu nešto novo, ljudstvo realizuje predhodno definisane  tehnološke mogućnosti.[8]

 Zaključujući da se istorijska nemogućnost nauke da izađe iz linearnog gledanja na kauzalnost mora napustiti u korist realnosti koja u svim svojim aspektima sadrži morfogenetičke kapacitete Manuel de Landa (Manuel de Landa)[9] kao fenomen revolucionarizacije inovacije superponiranu linearnoj postavlja mašinsku kauzalnosti. De Landa, oslanjajući se na delo “A Thousand Plateaus” teoretskog dvojca Delez/Gatari ( Gilles Deleuze, Félix Guattari ) mašinsku kauzalnost, red mašine ili mašinki filum (machinic phylum) opisuje kao spregu elemenata koji neočekivano stvaraju nove mehanizme i fenomene. Za De Landu inovacija (tehnološka, medijska kulturološka) se jedino može shvatiti upravo uz pomoć paradigme mašinski filum. [10]  Red mašine – mašinski filum, nastaje kao: “ Skup procesa koji deluju na inicijalni set koegzistirajućih, heterogenih elemenata, i teraju ih da se konsoliduju u sasvim nov entitet.” [11] Tražeći nove fenomene koje se suprotstavljaju linearnoj kauzalnositi istorije, a po principu filogenijske taksonometrije nailazimo na pojam ekologija medija.  Ekologija medija postaje metoda razumevanja diverzivnih i konstitutivnih elemenata koji se dešavaju oko medija (istorijski, politički i socioekonomski faktori koji doprinose nastanku, razvoju i distribuciji jednog medija) , i u samom mediju (otvorenost medija kao i potencijal dvosmerne komunikabilnosti kao dokaz demokratičnosti određenog medijskog sistema). 

 Medij kao interakcija, komunikacija i kao diskurs

 Zatraženo je od nas da strukturu nečijeg drugog uma zamenmo svojom[12]

 Postoje dve dominantne pozicije o prirodi interaktivnosti, prva informatička – definiše interaktivnost uz pomoć akronima HCI (Human-computer interaction ), MMI (man-machine interaction),  HMI (Human – machine interface ) i CHI (computer- human interaction); druga komunikacijska definiše interaktivnost kao spoljni katalizator komunikacije pri čemu bi pojednostavljena komunikacijska šema izgledala izvor – interakcija (u obliku kodiranje/dekodiranje paradiga) – poruka[13]. U  tekstu “Encoding Decoding” Stjuart Hol (Stuart Hall) upravo uz pomoć paradigme medija kao diskurzivne prakse formuliše problem recepcije željene poruke insistirajući na komunikabilnosti medijske poruke. [14]   Za Hola “Stvarnost postoji izvan jezika, ali je konstantno posredovana jezikom.”[15]  Hol konstatuje da je mogućnost artikulisanja razumljive poruke odlučujuća u proizvodnji socijalnih praksi: “U odlučujućem trenutku struktura zapošljava kod i proizvodi poruku, u sledećem odlučujućem  trenuktu poruka preko dekodiranja formira strkture socijalnih praksi.”[16]  Sa druge strane problem dominantnog medijskog diskursa diskursa liberalnog konzumerizma Lev Manovič (Lev Manovich) primećuje u fenomenu inteaktivnosti. [17]  Za ovog teoretičara medija interaktivnost postaje alegorija masifikacije i standardizacije asocijativnog procesa ljudske misli informatičkog doba: “Sam princip hiperlinkovanja koji formuliše bazu interaktivnih medija, objektifikuje proces asocijacije, često shaćen kao krucijalan u procesu ljudskog mišljenja.(…) Pre bismo pogledali sliku i mentalno pratili naše sopstvene privatne asocijacije do drugih slika. Sada interaktivni kompjuterski mediji traže od nas da kliknemo na sliku da bismo dišli do druge slike.”[18] U svojoj tezi o interaktivnosti Manovič, preispitujući domet mekluanovske teze “medij je poruka” problematizujući načine na koje mediji reorganizuju postojeće ljudske kognitivne procese, i menjaju asocijativne tokove masifikacijom i standardizacijom komunikacije. Kodifikacija procesa komunikacije postaje, za njega, negativna zaostavština društva masovne komunikacije.[19] Govoreći o fenomenu postsimbloičke komunikacije (Lanier) u virtuelnoj realnosti Manovič pozicionira medijske prakse u domen “dominantnog diskurza” (Džejmson, Fuko). U knjizi “ Language of new media” Manovič zaključuje: “ I zaista, zašto bismo imali potrebu za lingvističkim simbolima ukoliko bi svi radije bili zatvoreni u jezičkom zatvoru (Jameson), srećnije živeli u ultimativnoj mori demokratije – jedinstvenom mentalnom prostoru koji dele svi, i gde je svaki komunikativni alat idealan (Habermas).”[20] Za Manoviča holovska komunikabilnost postaje metodologija nametanja dominantnog diskursa društva kontole.

 Komunikacija kao oružje: slučaj  radio, slučaj televizija i slučaj internet

  Slučaj televizija

 Dozvolite mi prvo da se izvinim za ovaj prekid. Ja , kao i mnogi od vas, cenim utehe svakodnevne rutine – sigurnost poznatog, the spokojstvo koje donosi repeticija. (…) Ali u duhu komemoracije commemoration, i onih bitnih događaja iz prošlosti obično asociranih uz nečiju ili kraj neke užasne krvave borbe, ili pak, proslavu finog praznika, pomislio samda bismo mogli da označimo ovaj peti novembar, koji dan koji na žalost niko više ne pamti, izdvojivši malo vremena iz naše svakodnevne rutine da sednemo i malo porazgovaramo.[21]

 Fomulišući tezu o novonastalim kulturalnim oblicima socioekonomskih odnosa u kako to naziva praksama “kasnog kapitalizma” Frederik Džejmson (Fredric Jameson) u tekstu “ Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism” zaključuje u trenutku, za ovaj tekst paradigmatične, autorefleksije: “ Mi postmoderni ljudi imamo za zadatak da otkrijemo novu reč – reč koja zamenjuje jezik žanra i forme – ova reč je, naravno, reč medij, konkretno njena množina mediji.” Za Džejmsona, dominantne forme koje mogu da problematizuju fenomene postmodernog liberalnog drušva nisu ni film, ni novi roman (nouveau roman) već fenomen koji naziva “videotekst”. Tačnije, dva derivata pojma videotekst televizija kao alatka masovne komunikacije i televizija u svojoj umetničkoj formi video – art. Letimično se oslanjajući na nasleđa frankfurtške škole Džejmson svoju tezu o društvu multinacionalnog ili medijskog kapitalizma, društvu spektakla[22] problematizuje terminima totalni tok[23], nedostatak sećanja, vraćanje materijalizmu, dosada. Džejmson predlaže metodu “kognitivnog mapiranja” kao svojevrsni protivotrov kulturi liberalnog zaborava: “ Estetika kognitivnog mapiranja – pedagoško politička kultura koja traži da obdari individualnog subjekta novom pojačanom čulnošću o njegovom mestu u globalnom sistemu – morala bi obavezno ispoštovati kompleksnu reprezentacionu dijalektiku i izmisliti radikalno nove forme koje bi je bile dostojne.[24]  Za Džejmsona je video umetnost upravo ta, radikalna nova forma koja pravi otpor kulturi zaborava. Istoriografijom pojma video umetnost dolazimo do šezdesetih godina u Americi gde “lagana priuštiva korisnička video oprema”[25] paralelno sa kultom video umetnosti rađa i kult gerilske televizije. Pokušavajući da opiše fenomen gerilske televizije Didri Bojl (Deidre Boyle) navodi: “ Šta je gerilska televizija? (…) Može se reći da je ona ono što bi masovni mediji nazvali neprijateljsko preuzimanje vazdušnih talasa od stane provokatora iz trećeg sveta.”[26] U kontekstu dominantnog diskursa, gerilska televizija postaje paradigmatska antiteza masifikaciji ljudske komunikacije. Kako to Bojl navdi: “Gerilska televizija je bila deo veće plime alternativnih medija  koja je preplavila zemlju za vreme šezdesetih. Kako je izum pokretne tipografije u petnaestom veku načinio knjige portabilnim i privatnim, video tehnologija čini istu stvar za televizijsku sliku (…).”[27] U knjizi Bojl opisujući genezu, vrhunac i disperziju, ili tačnije asimilaciju pokreta gerilske televizije od strane medija masovne komunikacije zaključuje: “ U današnjem multikanalskom televizijskom lavirintu teško je zamisliti koliko su različite stvari bile pre dvadeset godina kada su tri emiterske korporacije kontrolisale svu američku televiziju, a jedina moć koju su gledaoci imali nad televizijom je da je  isključe.”[28] Džejmsovom metodom kognitivnog mapiranja možemo primetiti da se promena o kojoj Bojl priča desila samo formalno i da multikanalski lavirint današnjice zapravo ponovo čine tri ili tačnije šest korporacija.[29]

U kontekstu liberalnog društva masovne komunikacije piratska ili gerilska televizija ponovo izvađena iz istorijskog zaborava postaje legitimna forma subverzije dominantnog diskursnog jednoumlja. Metodologija rada piratske televizije svodi se na tehniku upada u talase emiterskog signala (broadcast signal intrusion) ili: “ Otmica talasa emiterskog signala radio ili televizijskih stanica.”[30]  U filmu “V for Vendetta” upad gerilskog antirežimskog junaka Gaj Foksa u zgradu glavne televizijske stanice i emitovanje  subverzivnog govora označava početak kraja distopijskog režima “Norsefire” partije. U govoru Foks upravo konstatuje da je medijsko jednoumlje stvorilo kulturu zaborava protiv koje se treba boriti. U popularnoj kulturi mit o socijalnom otporu represivnom režimu živi u ikonografiji Gaj Foksa (Guy Fawkes) međutim, u distopiji svakodnevnice umesto Foksa nailazimo na četiri astronoma i šest umetnika.

 
Četiri astronoma i šest umetnika

 “ Četrnaestog septembra, 1985. godine , stanovnici poljskog grada Torun posmatrajući popularni ripoff Džejmsa Bonda (James Bond ripoff ), živi program gde bi se publika javljala telefonima  su bili iznenađeni posmatrajući tekst koji je preklapao sliku živog prenosa. Tekst je glasio “Solidarnost Torun: bojkotovanje izbora je naša dužnost,” i ” Solidarnost Torun: dosta je bilo hiperinflacije, laži, represije”. Dvanaest dana kasnije, isti tekst se pojavio superponiran omraženim večernjim vestima.  Disidentski radio astronomi su udarili ponovo.” [31]

 Četiri astronoma (Zygmunt Turlo, Leszek Zaleski, Piotr Lukaszewski i Jan Hanasz) su grafički simbol radničkog nezavisnog pokreta Solidarnost (Solidarność) emitovali uz pomoć kućnog kompjutera, i transmitera na državnoj televiziji. Za Čehe, osamdestih godina, “Solidarnost” nije samo ime još jednog sindikata. Grafička ikona “Solidarnost” postaje simbol građanskog otpora. Kao najveći sindikat koji je uspeo da bude nezavistan u odnosu na režim  “Solidarnost” 1990. godine dolaskom na vlast donosi promenu režimske vladavine Komunističke pratije. Osamdesetih godina kada se dešava upad na nacionalnu frekvenciju astronomi rizikuju svoju slobodu[32] da bi preneli poruku diktatorima i građanstvu. Njihov mali gest doprineo je konsolidaciji otpora represivnom sistemu i delovao kao još jedan teg na vagi fukoovskih odnosa sila[33] u korist pobede nad režimom. Njihova pobeda je bila pobeda diskurzivnog drugog (fukoovski rečeno) koji zahteva pravo da ne bude ignorisan i  isključen.[34]

 

Nestabilna medijska ekologija piratske televizije, međutim, postoji i izvan diskursa istorijskog otpora sistemima represivnih režima u domenu otpora mediskom jednoumlju kasnog liberalnog kapitalizma. Sa druge strane spektra nestabine medijske ekologije, ali geografski blizu nailazimo na češki umetnički kolektiv “Ztohoven”. “Ztohoven” se proslavio kada je 2007. godine “upao” u signal vremenske prognoze češke televzije (Česká televise) emitujući sliku ekspolize A – bombe.[35] Na sajtu kolektiva u njihovom manifestu čitamo: “ Sedamnaestog juna 2007. godine naša grupa je napravila invaziju na teritoriju medija i televizije i kao uljez prozvala ideju o njenoj istinitosti kao i kredibilnosti. Ukazali smo na konfuziju medija kada smo zamenili sliku njihove stvarnosti našom. Da li je sve što naši mediji novine, televizija i internet nude na svakodnevnoj bazi realna istina ili realnost?”[36] U kontestu njihovog manifesta primećujemo da se “medijska realnost” termin dominantnog diskurzivnog sistema upravo demistikuje i subvertira akcijama nestabilnih medijskih ekologija, konkretno piratske televizije. Ekologija nestabilnih medijskih sistema, u slučaju piratske televizije, formuliše ono što bi Fuko nazvao izostavljeni diskurs, a Džejmson kognitivno mapiranje dominantnog sistema. Nasleđa video umetnosti (dela Bill Viole, Nam Jun Paik), artivističke simulacije sistema informisanja (The Yes Men)  i piratske televizije ( češki umetnički kolektiv Ztohoven) na ovaj način preispituju ulogu i funkciju masovnih medijskih sistema. Kognitivnim mapiranjem (Džejmson) piratska televizija formuliše izostavljene i ignorisane diskurse (Fuko) i suprotstavlja se sitemima kognitivnih tokova masifikacije (Manovič).

  Slučaj radio

 Radio je jednostran kada bi trebao imati dve strane. On je čitsto aparat za distribuciju, za puko razdeljivanje. Zato evo pozitivne sugestije: promeniti ovaj aparat iz načina za distrubuciju informacija u način za komunikaciju. Ovakav radio bi bio najbolji moguć aparat komunikacije u javnom životu, široka mreža cevi. Tačnije, znao bi kako da primi ali I transmituje, kako da pusti slušaoca  da govori ali I čuje, kako da ga postavi u razne odnose  umesto da ga izoluje.[37]

U tekstu “The Radio as an Apparatus of Communication” Bertold Breht (Bertolt Brecht ) zaključuje: “Radio mora biti promenjen iz načina za distrubuciju informacija u način za komunikaciju.”[38] Za Brehta radio je medij neispunjenog potencijala, medij jednosmernog komunikacijskog toka  na liniji transmisije – recepcija (i obratno).  Oslanjajući se na  Brehtove ideje Hans Magnus Encemberg (Hans Magnus Encemberg) proklamuje neophodnost ustanovljivanja marksističke teorije medija. U tekstu “Konstituenti teorije medija”[39] Encemberg zaključuje: “Javna tajna elektronskih medija (…) je njihov mobilišući potencijal.(…) Po prvi put u istoriji mediji omogućavaju masovne participacije u socijalnom produktivnom procesu.”[40] Razrađujući Brehtovu ideju o komunikabilnom potencijalu radija Encemberg navodi: “Razvoj iz samo distributivnog medija u medij komunikacije nije problem tehničke prirode.(…) Tehnička distinkcija između prijemnika i transmitera reflektuje socijalnu podelu rada na proizvođače i konzumente što u osvešćenoj industriji postaje posebne političke važnosti.”[41]

 Kao osnovne konstituente koje Encemberg predlaže u svojoj “marksističkoj” teoriji medija imamo dva binarna opozita: represivno tumačenje medija naspram emancipatorskog. Za Encemberga karakteristike represivnih medija su: centralno kontrolisan program, jedna antena mnogo prijemika, imobilizacija i izolacija individue, pasivno konzumersko ponašanje, depolitizacija, profesionalizovana prodikcija i birokratizacija; sa druge strane mediji kao emancipatorski mehanizmi sadrže karakteristike: decentralizacije, gde svaki prijemnik postaje i potencijalni emiter, imaju sposobnost mobilizacije masa, participatorni su, uključuju proces političkog učenja, kolektivne produkcije i samoorganizacije.[42]  Kao reprezent paradigme nestabilne medijske ekologije mašinskog filuma radio dobija svog zlog blizanca – piratski radio.  Za umetnički kolektiv Irrational.org  po svojoj prirodi i sam nestabilne prirode[43] piratski radio postaje upravo “ Oružje emancipatorskog medija”.

 

Pirati FM frekvencije

 

“Da promoviše komšijski, zajednički i otvoreni tip radio stanica; Da demistifikuje umetnost emiterske elektronike; Da postane izvor visokokvalitetne tehnološke informacije; Da kritički pregleda dostupnu opremu i informacije.”[44]

 

Osim opisa akcija “upada” u zvanične radio talase web stranica Irrational.org nudi i opis kako sklopiti malu portabilnu stranicu i kako se njome koristiti kao oružjem protiv homogenizovane kakofonije radijskog prostora. Na nasleđu eksperimentalnog pristupa fenomenu radijskih talasa Tetsua Kogave (Tetsuo Kogawa) Irrational.org  gradi projekat o emancipatorskoj moći piratskog ili radija zajednice (community radio). Umetnici kao što su Tetsuo Kogava i kolektiv Irrational.org savršeno primenjuju Brehtovu ideju.  Međutim, radio shvaćen emancipatorski u sistemu masovne medijske komunikacije ne može da postoji u okviru institucije “nacionalne frekvenije”. Tetsuo Kogava izjavom: “Savremeni mediji su preveliki i potrošački. Od sada trebamo da razmišljamo o manjim medijima koji će diverzifikovati našu kulturu i zajednicu.”[45]  pozicionira demokratizaciju FM/AM frekvencijskog spektra upravo u okviru nestabilne medijske ekologije piratskog radija. U knjizi “Media Ecologies – Materialist Energies in Art and Technoculture” Metju Fuler piratski radio vidi kao paradigmatičnu medijsku ekologiju moguću da opstane u okviru  delezovsko/gatarijevskog konstrukta mašinski filum. Fuler za piratski radio navodi: “ Ova pozicija (pozicjija akcija vezanih uz piratski radio) ne znači samo nestajanje iz sistema kontrole, već i čin pragmatične deformacije kontrole. (…) Mašinski filum piratskog radia prevazilazi ne samo sopstvene tehnološke konstituente, već i čitavo polje socijalnih, pravnih, legislativnih, političkih, i ekonomskih formacija.” [46] Priroda femomena piratski radio diktira njegove karakteristike i pozicionira ga u domen nestabilne medijske ekologije. Pošto emiteri piratskih talasa mogu das nose krivičnu i novčanu odgovornost njihov zadatak je da budu neuhvarljivi. Piratske radijske stanice, menjaju frekvencije, emiterske pozicije, prave signalske mamce (u fuziji digitalnih i analognih tehnologija izbegavanja triangulacije signala) kako bi opstali. Alegorijom mašinkog filuma razni do tada nespojivi elementi (mešanje digitalnih i analognih tehnologija,  opstrukcija talasa, trenutno fizičko premeštanje malih emiterskih signala) postaju konstituenti ove nestabilne medijske ekologije. Piratski radio ne postoji na konkretnom mestu, konkretnom radijskom talasu, frekvencijskom spektru. Kao takav mašinski filum piratskog radija postoji izvan dominantnog diskurzivnog sistema, kao subverzija, šum ili tišina. Metodologija ekologije medija, pozicionira umetnike kao što su John Kage (sa muzikom tišine), Tetsuvo Kogava ( sa pretvaranjem prijemnika u odašiljač) i  irrational.org (sa piratizovanjem radija) za konstituente izostavljenog diskursa nestabilnih medijskih ekologija.

 Slučaj internet

 

We did it for the lulz[47]

 U knjizi Aleksandra Galoveja (Alexander R. Galloway) “Protocol, How Control Exists after Decentralization”, nailazimo na izjavu: “Osnovni princip interneta je kontrola, ne sloboda.”[48]  Suprotstavljajući se tehnoutopiskom optimizmu koji propoveda emancipatorske karakteristke ovog “postmodernog medija” Galovej pozicionira svojevrsni paradoks interneta – protokol (kao konstitutivni deo interakcije u okviru interneta) jeste tehnologija ali i politička akcija – oružje političke ekonomije.[49] Izjavom: “ Internet je deceptivan. Kritičari vole uzvikivati “Sve se promenilo!”[50]  Galovej opisuje trenutak kada su obećanja o internetu kao distributivnom i demokratskom mediju, mediju gde je svaki korisnik i kreator sadržaja “istinski posmodernom” mediju emancipatroskog karaktera dobila neophodno trežnjenje:  “Osnovni princip interneta je kontrola, ne sloboda”.[51] Slično Fuleru, Galovej traži protivteze kontroli u okviru ovog medijskog sistema. Slično Fuleru, Galovejevi zaključci govore o marginalnim i nestabilnim pojavama (praksama hakovanja, taktičkih medija, elektronske umetnosti i građanske neposlušnosti) pojavama koje eksternizuju diskurse sistema moći. Mašinski filum kao fenomen koji se javlja u okviru nestabilnog ekosistema interneta se kao mehanizam obznanjuje u praksama hakovanja, prekida konekcije, bagova. Delezovsko/Gatarijevska[52] paradigma reda mašine se formira kao menjanje releja, logovanje, ddosovanje, p2p komunikacija, torrentovanje, i nestabilnih “issue networks” [53] paktova. Medijska ekologija internet kulture kao protivotrov kontroli nudi anonimu zajednicu internet boraca protiv dosade – “Anonymous”. “Anonymous” se može definisati kao “Decentralizovana on-line zajednica koja deluje anonimno na kordinisan način, uglavnom ka labavo formulisanom cilju oko kojeg su se složili.”[54] Iako se spekuliše o stvarnoj strukturi “Anonymous” zajednice[55] širo korisničko – aktersku strukturu možemo pozicionirati u domen korisnika raznih image/message bordova (4chan, Futaba) kao i mnogih foruma i wikija. Politika “Anonymous-a” se može opisati izjavom: “We did it for the lulz”[56] koja bi se grubo mogla prevesti učinili smo to da bismo se dobro nasmejali.  “Anonymous” za lulzove hakuju sajt fondacije epileptičara,[57] teraju najmoćniju ženu američkog medijskog neba – Opru (Oprah) da u programu izgovori reči: “9000 penisa”[58] i ddosuju[59] sajt religijskog kulta “Sajentologije” (Scientology)[60]. Inicijalno politika lulza nema  angažovan karakter i ogledala se  u šalama sa ponekad okrutanim karakterom (kao sajt za borbu protiv epilepsije koji izaziva epilepčki napad).  Međutim, posle 2009. godine politika lulza sve više migrira u prostor internet otpora.[61]   

“Operacija osveta”

 “We are Anonymous.  We are Legion.  We do not forgive.  We do not forget.  Expect us.”[62]

 Politika lulza 2010. godine formuliše  akciju nazvanu “Operacija osveta” (Operation Payback).[63]   “Operacija osveta” postaje sistemska akcija borbe za slobodu na internetu. U dominantnom medijskom diskursu američkih korporativnih televizija (Fox,CBS) “Anonymous” se opisuje kao skupina internet terorista. Sa druge strane, pionir pokreta slobodnog softvera (free software movement) Ričard Stalman (Richard Stallman) metodologiju rada ove grupe – ddos napad  stavlja u kategoriju građanske neposlušnosti proklamujući: “ Akcije protiv MasterCard i Amazon nisu hakovanje. Ljudi jednostavno nalaze načine da protestuju u digitalnom prostoru.”[64] Na ovaj način opisana metodologija ddos napada (koja po Stalmanu) ne ostavlja žrtve, (osim korporativnih konglomerata) te se ne može ni nazvati terorizmom.  Stalmanovskom logikom ddos napadi postaju akcije otpora nove civilne inteligencije u  okviru virtualnog prostora, a Anon samo katalizatorski faktor.  Međutim, postoji još jedno moguće tumačenje. Politika Lulza se može tumačiti kao suštinski posmoderna, izvan kategorija moralnog i nemoralnog[65] kao čista subverzija “formalnih modela komunikacije”. Politika lulza na svojevrstan način problematizuje ono što bi Liotar nazvao postmoderne jezičke igre pokazujući da subverzija dominantnog diskursa, taj svojevrsan san posmodernista, nije suštinski ni pozitivna ni negativna pojava nego pojava koja jednostavno postoji. U trenutku kada prostor interneta postaje prostor kontrole (Galovej) unifikacijskog medijskog diskursa politika lulz-a postaje svojevrstan protivotrov. Ako logiku kasnog kapitalističkog društva definišemo kao stvaranje subjektiviteta koji je poslušan, biopolitički (Fuko), subjektivitet koji je podređen dominantnim diskurzivnim praksama jezičkog zatvora (Džejmson),  subjektiviteta  standardizovanih kognitivnih tokova (Manovič) pobunu protiv ovih fenomena možemo tražiti upravo u nestabilnim medijskim ekologijama mašinskog filuma interneta. Politika lulza tada postaje politika borbe diskursa kontrole u korist subverzije.

 Nestabilni medijski sistemi u borbi protiv dominantnog  diskurzivnog sistema

 Formalistički shvaćeno, ekologija medija je studija medijske okoline: „ Studija medijskih okruženja, ideja da se tehnologija i tehnike, načini informacije i kodovi komuniacije igraju vodeću ulogu u ljudskim aferama.“[66]  Međutim, knjiga “Media Ecologies – Materialist Energies in Art and Technoculture” Metju Fulera  nudi svojevrsno distanciranje od ovog shvatanja. Naime, Fuler formuliše razliku između dva oponentna termina teoretskog diskursa o medijima medijska ekologija i medijska sredina. U knjizi “Media Ecologies” autor zaključuje: „ Odjek razlika u društvenim naukama i raznim Zelenim političkim pokretima, nauka o okruženju (environmentalism)[67]  formuliše viziju o održanju čoveka čineći svet sigurnim za njega. Takva formulacija često sugeriše da je prošlo, ili će biti postignuto, stanje apsolutne ravnoteže (equilibrium) da postoji otporna i harmonična ravnoteža koja se treba postići ingenioznim  miksom korisnih medija. Ekolozi se fokusiraju više na dinamiku u kojima je bilo koji deo uvek povezan na mnoštvo načina, delujući uslovljen prirodama tih konekcija, koje uvek variraju, tako da se mogu posmatrati kao šema umesto jednostavno kao objekat.”[68]  Ukoliko, na tragu ideje o medijskim ekologijama, prihvatimo paradigmu mašinskog filuma kao konstitutivnog fenomena medijske kulture nailazimo na tragove nelinearnih, nestabilnih pojava u okviru diverzivnih medijskih praksi.  Nestabilne saveze mašinskog filuma koji se formiraju i razlažu slobodno u sistemima elektromagnetnih talasa (piratski radio i TV) i ljudi ( internet kolektiv Anonymous), manifestujći se u tropusu medijskog delovanja kao nestabilni medijski sistemi. Koristeći se tehnikama “kognitivnog mapiranja”, “emancipatorskog shvatanja medija” ili “ekonomije lulza” nestabilne medijske ekologije eksternizuju sisteme biopolitičkih odnosa društva kontrole. Mapiranje granica nestabilnih medijskih ekologija postaje upravo paradigmatska metoda beleženja dominantnih diskurzivnih praksi gde subverzija znači eksternizovanje fukoovskog  izostavljenog diskursa  i svojevrsni kontrapunkt  masifikaciji i unifikaciji misli (Manovič).

 Literatura:

Deirdre Boyle,Subject to change-Guerrilla Television Revisited, Oxford University Press,New York, Oxford,1997
Katherine Hayles,Writing MachinesThe MIT Press,Cambridge, London
Marshall McLuhan, Understanding Media The extensions of man , The MIT Press, Cambridge and London, 1994
Jay David Bolter and Richard Grusin, Remediation,The MIT Press,Cambridge and London,1999
Jonathan Bignell, Postmodern Media Culture ,Edinburgh University Press Ltd, Edinburgh, 2000
Fredric Jameson ,Postmodernism, Or the Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press. Durham, NC,1991Mark B. N. Hansen,New Philosophy for New Media,The MIT Press Cambridge, Massachusetts London, England,2004

The Fibreculture Journal ,DIGITAL MEDIA + NETWORKS + TRANSDISCIPLINARY CRITIQUE,  Towards an Archaeology of Media Ecologies: ‘Media Ecology’, Political Subjectivation and Free Radios, Michael Goddard University of Salford

Tekst se može preuzeti na:

Matthew Fuller,Media Ecologies,Materialist Energies in Art and Technoculture,The MIT Press Cambridge, MassachusettsLondon, England, 2005

The Radio as an Apparatus of Communication,Bertolt Brecht

Tekst se može preuzeti na:

Sekundarna literatura:

Critical Theories of Mass Media: Then and Now
Paul A. Taylor,Jan LI. Harris, Open University Press,2008
The Exploit, A Theory of Networks, Alexander R. Galloway and Eugene Thacker
Electronic Mediations, Volume 21,University of Minnesota Press, Minneapolis,London, 2007
Protocol, How Control Exists after Decentralization, Alexander R. Galloway
The MIT Press Cambridge, Massachusetts London, England, 2004
The Essential Works of Michael Foucault 1954-1984, edicija
Paul Rabinow, The New Press,1997
Reformatting Politics edicija Jodi Dean, Jon W. Anderson, Geert Lovnik, Routledge, New York, London, 2006

Istorija seksualnosti, volja za znanjem, Mišel Fuko, Prosveta, Beograd, 1982

“Postscript on the Societies of Control”, Gilles Deleuze tekst se može naći na:

http://www.n5m.org/n5m2/media/texts/deleuze.htm

Empire,Michael Hardt, Antonio Negri,Harvard University Press,Cambridge, Massachusetts, London, England 2000

 

[1]  U tekstu o logici liberanog kapitalizma I njenoj interkonekciji sa postmodernističkim formama masmedijske komunikacije  Frederik Džejmson (Fredric Jameson) zaključuje: “Video može da tvrdi da je najizraženiji novi medij postmodernizma, medij koji je u potpunosti nova forma.” Frederik Džejmson, Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press. Durham, NC,1991,6.

[2] Jonathan Bignell, Postmodern Media Culture ,Edinburgh University Press Ltd, Edinburgh, 2000,35.

[3] Marshall McLuhan, Understanding Media The extensions of man , The MIT Press, Cambridge and London, 1994,10.

[4]  Iako bi se termin remediating preveo kao ispravljanje, lečenje u kontekstu ovog teksta značenje bi bilo pretapanje sadžaja iz jednog medija u drugi.

[5] Da bi opisali ovaj fenomen autori uvode “metaforu desktopa”:  “Metafora desktopa, koja je zamenila interfejsni  niz komandnih redova treba da asimilira kompjuter (kompjuter u kontekstu ovog citata obuhvata zapravo kućište u kome se nalazi procesor) sa fizičkim desktopom (razlika desktop kao virtualni prostor i desktop kao fizička komponenta ekrana se upravo kroz metaforu destopa u kolokvijalnom govoru potpuno ignorše i ekvalizuje) i materijalima (datoteke, dokumenti, kanta za smeće) poznatim radnicima u kancelariji.”;Jay David Bolter, Richard Grusin, Remediation,The MIT Press,Cambridge, London,1999,26.

[6] U Svojoj studiji iz 1435. godine nazvanoj “De pictura” – “O slikarstvu” u kojoj postavlja osnove perspective po prvi put u istoriji slikarstva Leon Batista (Alberti Leon Battista Alberti) opisuje pravougaonik koji crta pre nego što će postaviti sliku, koji postaje “prozor” u prostor slike. Paradigmu Albertijevog prozora kao protomedijskog kadriranja opisuju I autori knjige “ Remediation”.

[7] N. Katherine Hayles,Writing Machines,The MIT Press,Cambridge, London,2002,6.

[8] Tekst Manuela De Lande The Machinic phulum se može naći na sledećoj adresi: http://www.v2.nl/archive/articles/the-machinic-phylum

[9]  U tekstu parafrazirajući misao Henrija Bergsona…

[10] Pošto je termin “phylum” preuzet iz biološke terminologije njegova transliteracija bi značila razdeo ili red mašine u taksonometriji filogeneze.

[11] Ibid.

[12] Louis Althusser ,”Ideology and Ideological State Apparatuses”, Mapping Ideology,Slavoj Zizek, Verso,1995.

[13] Ovo je pojednostavljena verzija Holovog tumačenja komunikacije koja bi u prikazana u originalu izgledala: okviri znanja/relacije produkcije/tehnička infrastruktura → kodiranje → program kao razumljivi diskurs → dekodiranje → znanja/relacije produkcije/tehnička infrastruktura.

[14] U kontekstu paradigme medijskog diskursa možemo primetiti da postoje polarizovana shvatanja o njenoj prirodi ideje da je komunikacija oružje za potvrđivanje dominantnog ideološkog aparata i da je ona oružje subverzije istog.

[15] Stuart Hall ,Encoding decoding, tekst se može naći na sledećoj adresi: http://www.scribd.com/doc/8646099/encoding-decoding-stuart-hall

[16] Ibid.

[17] Za Leva Manoviča (Lev Manovich): “ Postoji opasnost da shvatimo “interakciju” bukvalno izjednačavajući je sa fizičkom interakcijom između korisnika i medijskog objekta (…), na uštrb psihološke interakcije.  Psihološki proces popunjavanja (izostavljenih informacija), formiranja hipoteze, opoziva i identifikacije koji od nas zahtevaju da shvatimo bilo koji tekst ili sliku, su greškom identifikovani sa objektivno postojećom struktirom interaktivnih linkova.”; Lev Manovich ,The Language of New Media, The MIT Press,Cambridge, London,2001,57.

[18] Lev Manovich ,The Language of New Media, The MIT Press,Cambridge, London,2001,61.

[19]Začetke ideje o komunikaciji kao oruđu političke ekonomije nalazimo u teorijskom nasleđu frankfurtske škole i Habermasove (Jürgen Habermas) teze: “Dok god masovni mediji jednostrano kanališu tokove komunikacije u centralizovanu mrežu– od centra ka periferiji I od gore ka dole – oni značajno jačaju efikasnosti socijalne kontrole.” Jonathan Bignell, Postmodern Media Culture ,Edinburgh University Press Ltd, Edinburgh, 2000.

[20] Lev Manovich ,The Language of New Media, The MIT Press,Cambridge, London,2001,58.

[21] U filmu iz 2006. godine “V for Vendetta”  nastalom po istoimenom stripu anarhistični junak Gaj Foks (Guy Fawks) zaposeda državnu televiziju diktatorskog režima i uz pomoć signala za vanredne situacije  recituje ovaj govor. Govor se u celosti može pročitati na: http://www.imdb.com/title/tt0434409/quotes

[22] Zapravo u  tekstu “Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late CapitalismDžejmson se doslovno koristi ovim paradigmama: “multinational capitalism”,” “spectacle or image society,” “media capitalism,” “the world

System”.

[23] Za Džejmsona totalni tok je nemogućnost introspekcije ili retrospekcije, koje nestaju u sistemu kablovske televizije, naime, čak ni trenutak za reklame ne prekida “totalni tok” koji jedino služi za posetu toaletu ali ne i introspekciju. U knjizi “Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism” Džejmskon “totalni tok” vezuje uz termin  kultura zaborava.

[24] Frederik Džejmson, Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press. Durham, NC,1991,53.

[25] Deirdre Boyle,Subject to change-Guerrilla Television Revisited, Oxford University Press,New York, Oxford,1997.

[26] Ibid.

[27] Ibid.

[28] Ibid.

[29] Spajanjem resursa i raznim korporativnim stapanjima ametičko medijsko tržište poseduje „velika šestica“ (the big six): CBS, Wiaco, TimeWarner,News Corp, Walt Disney, GE; izvor: http://www.freepress.net/ownership/chart/main

[30] Jedina on – line definicija ovog pojma se može naći na sledećoj strain Wikipedije: http://en.wikipedia.org/wiki/Broadcast_signal_intrusion

[31] Kako to opisuje autor teksta “ TV Solidarnost” tekst se može naći na: http://www.idlewords.com/2007/04/tv_solidarity.htm

[32] Četiri astronoma su bili kažnjeni tadašnim ekvivaletom od sto dolara i pušteni.

[33] Možemo pomenuti Fukoovo (Michael Foucault) tumačenje ženskog pokreta za jednakost. Fuko  pozivajući na teoretičarku  Lillian Faderman govori o tome da nije jedna akcija proizvela promenu u borbi za jednakost, nego kumulativno nezadovoljstvo i podređeni položaj- status manje moći. ” Michael Foucault, “Sex, Power, and the politics  of identity”, The Essential Works of Michael Foucault 1954-1984, The New Press,1997.

[34] Fuko diskurzivne prakse definiše I kao: “Sistemi isključivanja, odbacivanja, odbijanja, ograničavanja…”; Michel Foucault, Foucault Live, ed. Sylvére Lotringer, trans. John Johnstone, Semiotext(e), New York, 1989, p. 52.

[35] Šest članova ovog kolekiva je krivično gonjeno ali su optužbe odbačene.

[36]  Sajt Zthovena je na sledećoj adresi: http://www.ztohoven.com/omr.html

[37]  Bertolt Brecht ,The Radio as an Apparatus of Communication, tekst se može naći na sledećoj adresi: http://sodacity.net/system/files/Bertolt_Brecht_The_Radio_as_an_Apparatus_of_Communication.pdf

[38]Bertolt Brecht ,The Radio as an Apparatus of Communication, tekst se može naći na sledećoj adresi: http://sodacity.net/system/files/Bertolt_Brecht_The_Radio_as_an_Apparatus_of_Communication.pdf

[39]Hans Magnus Encemberg , “Constituents of a theory of the media”. Tekst se može naći na: http://books.google.com/books?id=r3X3j_fpiHAC&pg=PA46&lpg=PA46&dq=Hans+Magnus+Enzensberger,+%E2%80%9CConstituents+of+a+Theory+of+the+Media&source=bl&ots=1RiAfg5caE&sig=UQ-oEUGrXbI0_8YmRM6PPE4t8nc&hl=en&ei=vpgsTd_BMJHsOfuroZ4K&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=9&ved=0CDUQ6AEwCA#v=onepage&q&f=false

[40] Ibid.

[41] Ibid.

[42] Ibid.

[43]Irational.org je umetnički kolektiv koji se skupio oko jednog servera u prilično nekonvencijalnom i nestabilnom savezu raznih umetnika kako to navidi Džejkob Lilemaus (Jakob Lillemose):”Irational, čini njegova sopstvena neinstitucionalna institucija na netu, „dom“ i virtuelna platforma za skladištenje i prezentaciju radova svojih članova koja je definisana njegovom autonomijom, uokvirivanje pristupa platformi unutar konteksta umetničke institucije vodilo bi ka kompromitaciji ove autonomije.“Predivni svet irrational. org-a”,MSVU,Kuda.org, Novi Sad,2006, 21.

[44] Sajt na kome se može naći ovaj opis: http://www.irational.org/sic/radio/

[45] Intervju sa Tetsuo Kogavom se može videti na sledećoj adresi:http://www.youtube.com/watch?v=agQren96kYk

[46]Matthew Fuller,Media Ecologies,Materialist Energies in Art and Technoculture,The MIT Press Cambridge, MassachusettsLondon, England, 2005,35.

[47] Često korišćena fraza internet kolektiva “Anonymous”.

[48] Alexander R. Galloway, Protocol, How Control Exists after Decentralization,The MIT Press Cambridge, Massachusetts London, England, 2004,169.

[49] Autor zaključuje da se u određenim kritičko  teorijskim diskursima o medijima “represivni medijski modeli” uglavnom vezuju za moderne medije (televizija, film, radio) dok se “emancipatorski modeli” uglavnom vezuju za postmoderne medije (internet). Alexander R. Galloway, Protocol, How Control Exists after Decentralization,The MIT Press Cambridge, Massachusetts London, England, 2004,57,58.

[50] Ibid.

[51] Za Galoveja struktura DNS (domain name system) formuliše  problem  centralizovanih i hijerarhizovanih praksi kontrole sadržajnih tokova na internetu.

[52] U knjizi “A Thousand Plateus” Delez i Gatari paradigmu mašinskog filuma vezuju uz ponjašanja metala dok se kuje, mašinski filum vezuju za promenu agregatnog stanja metala grejanjem da bi se formirao oblik  i ponovnu promenu hlađenjem da bi se formiralo nepobedivo oružje: “ U metalurgiji, operacije uvek zajašu prag, tako da energetska materijalnost presipa pripremljenu materiju, a kvalitativna deformacija ili transformacija or presipa formu.” Gilles Deleuze, Felix Guattari, A Thousand Plateus ,Capitalism and Schizophrenia,University of Minnesota Press,Minneapolis,London, 1987,432.

[53] U knjizi “Reformatting Politics” Nortje Mares (Noortje Marres) opisuje fenomen issue network – mreža atipičnih saveza koja se može desiti i između političkih protivnika koji se na internetu okupljaju oko zajednjičkog problema/pitanja(issue);

[54] http://en.wikipedia.org/wiki/Anonymous_(group)

[55] Postoji i teza da je većina njihovih akcija zapravo osmišljena i izvedena od strane jednog hakera nazvanog “The Jester” koji na svom blogu preuzima odgovornost za određene akcije: http://th3j35t3r.wordpress.com/

[56] Igra reči gde abrivijacija lol – lots of laugs, puno smeha postaje lolz.

[57] Na sajtu su se pojavile blješteće animacije koje bolesnicima koji boluju od epilepsije mogu da izazovu napad.

[58] Naime, jedan od članova Anonymousa je postavio izvesan tekst, ironiske prirode na blog Oprah.com. Opra je tekst pročitala uživo u program ne shvativši njegov ironični karakter; Scena se može pogledati na sledećoj adresi: http://www.youtube.com/watch?v=slDAPms8Tvs&feature=related

[59] Ddos – distributed denial-of-service attack se dešava kada se grupa korisnika uz pomoć raznih programa preoptereti server i blokira određeni sajt.

[60] U operaciji nazvanoj “Chanology” Anonymous obara sajt ovo verskog  kulta uz pomoć ddos napada. Izjava Anonymousa vezana za ovaj napad se može naći na sledećoj adresi : http://www.youtube.com/watch?v=JCbKv9yiLiQ

[61] Neke od akcija Anonymous-a posle 2009. godine su: “Anonymous Iran” – pomoć iranskoj zelenoj partiji u revolutivnim aktivnostiam(2009); “Operation Leakspin” – sortiranje i skretanje pažnju na određene dokumente Vikiliksa “Wikileaks”; napad na “HBGary Federa” pri kojem su iscureli dokumenti sa planovima da se diskredituju novinari koji otvoreno podržavaju Vikiliks itd.

[62]  Tekst koji grupa “Anonymous” ostavlja na “napadnutom” sajtu.

[63] Kao odgovor na ddos napade softverske firme na torent (torrent) sajtove sa ilegalnim sadržajima Anon koristeći se ddos napadima onesposobljava sajtove svih velikih igrača u borbi protiv piratskih sadržaja na internetu: “Motion Picture Association of America” (MPAA), “International Federation of the Phonographic Industry” , “Recording Industry Association of America” (RIAA), “British Phonographic Industry”. “Operacija osveta”  kasnije mutira u “Operaciju osvete Asanža” (Operation avenge Assange). Kao reakcija na sankcionisnje novčanih donacija Vikiliksu (Wikileaks)  samoproklamovani boraci za slobodu izraza napadju sajtove firmi koje uskraćuju ove donacije (Paypal, BOA).

[64] Formulisano u članku “The Anonymous WikiLeaks protests are a mass demo against control” koji se može naći na sledećoj internet stranici: http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2010/dec/17/anonymous-wikileaks-protest-amazon-mastercard

[65] Tako da možemo primetiti svojevrsnu diskrapancija u opsegu akcija Anona.

[66]Ovakva vrsta definicije  http://www.media-ecology.org/media_ecology/

[67]  U nedostatku preciznije transliteracije koristim se terminom okruženje iako se pojam “environmentalism” u kontekstu ovog citata može shvatiti kao antropocentrična teorija o čovekovoj okolini kao “primarnom uticaju na kulturalni ili intelektualni razvoj.” http://www.thefreedictionary.com/environmentalism

[68] Matthew Fuller,Media Ecologies,Materialist Energies in Art and Technoculture,The MIT Press Cambridge, Massachusetts London, England, 2005,19.

Close Menu